d-Postoji li neko gluplji od vas?!-neko u daljini se drao kao konj,a mogu da predpostavim i ko-Ne,ne postoji!Svi ste glupi kao tocila!I svi ste otpušteni,svi,do jednog!

Jadni...U stvari,nije me briga.Ili ja,ili oni,ja sam valjda važniji.A kako sad da uđem,dođavola?!Seljaci se sigurno još motaju ovuda,nema teoretske šanse da ih opet zeznem.Uf,šta ću sad...Možda da se vratim pdakle sam došao i ostavim Ester da živi svojim životom?Daj,koga zezaš?!Nema povlačenja sad,nisi kukavica...A i kako da se vratiš sad kući?Samo ćuti i uradi nešto.Ko još normalan priča sam sa sobom?Osim mene,naravno?Niko,ja sam fenomen prirode.
Hodao sam oko zgrade trudeći se da me niko ne vidi i obišao je tako bar tri puta a i dalje nemam ideju šta da uradim!Hajde,mozgu,radi!

-Koja gužva...-neko je promrmljao iza mene zbog čega sam poskočio jedno dva metra u vis-Problem sa ulaskom?

Okrenuo sam se prepadnuto i zatekao dve ženske prilike kako me ozbiljno gledaju,obe sa rukama prekrštenim preko grudi.

-Vi ozbiljno niste normalne!-viknuo sam šapatom besno-Hoćete srčku da dobijem,ha?!

-To bi smo obe najradije i htele,ali...-Ebi je frknula besno i pogledala me pravo u oči-Simnjam da bi se Ester to svidelo.

-Zbog nje sam i došao!-povikao sa odjednom malo preglasno-Imate li ideju da nekako odem kod nje?!

-Zašto bi išao?-Ešli je pitala i previše ozbiljno nego što bi trebala i što je za nju uobičajeno-Da joj još malo uprošastiš život?

-Ja joj upropastio život?!-pomalo iznervirano sam pitao-Zašto sam joj ja upropastio život?!

-Još i pitaš?!-Ešli je zarežala i približila mi se više nego što je trebala i unela mi,se u lice-Kako te uopšte nije sramota da pitaš,ti bezobrazniče jedan?!Nemaš savest uopšte!Moja prijateljica je skoro umrla zbog tebe!

-Kao prvo,nisam joj tražio da se baci ispred mene.-počeo sam polako kao da je glupa pa me ne razume-Kao drugo,na neki način sam ja njoj na kraju spadio život,zar ne?

-Odlično,divan si,pravi prijatelj i najbolja osoba koju znam,hoćeš li sad da se makneš iz njenog života?!-bukvalno me je ubijala pogledom-Ako nećep,mogu odmah da zovem policiju!

-Ti tupani ne bi znali ni da de jave na telefon...-promrmljao sam za sebe,a onda shvatio da je ovo ipak ozbiljna situacija,tako da je potrebna i neka ozbiljnost-Samo hoću da je vidim,ok?I posle odlazim,obećavam.

-Zauvek?-pitala je sumnjičavo s jednom podignutom obrvom.

-Da!-rekao sam uzbuđeno i pogledao je molećivo-Samo mi pomozite da uđem i vidim je,posle ću,da isparim!Kao magla,kao avet,kao vetar,kao nindža,kao...

-Ok,ok!-Ebi me je prekinula pokretom ruke-Shvatili smo!

-Kako da ti verujemo?-Ešli je prekrstila ruke preko grudi i pogledala me sumnjičavo-Nije baš da si osoba od reči.

-Nisam,ali...-uzdahnuo sam tužno i duboko je pogledao-Kako ne razumeš?

-Šta ne razumem?-pogledala me je zbunjeo kao da sam neki ludak.

-Kako ne razumeš da ja nju volim?-hladno sam je pitao i toliko sam i ja sam sebe zbunio,a kamoli njih dve.

-N-ne...-trebalo joj je malo da se pribere-Ne laži!Svo troje dobro znamo da se samo pretvaraš!

-Ja se pretvaram?!-atvarno ću obe da ubijem ovde,pa nek crknem-Ona je mene vukla za nos pred svima,zavlačila me,zašto sam ja kriv?!

-Zašto su onda došao ako te je vukla za nos?-Ebi je pitala i dalje previše ozbiljno nego što je za nju normalno.

Dobro pitanje...Zašto sam ja uopšte ovde?

-Ne znam ni sam.-rršio sam da budrm iskren-Prosto...Prosto sam morao da dođem,da se uverim da je dobro,oprostim sa njom i odem,to je sve.

-Da mu,verujemo?-Ešli je pitala i okrenula se ka Ebi-Šta ti misliš,Eš?

-Ja njemu ništa ne verujem,ali...-odmerila me je ispitivački kao da traži nešto sumnjivo na meni-Ovo je delovalo i previše iskreno.

-Čekaj,šta to znači?-stvarno postajem nestrpljiv i neverovatno zbunjen-Pomoći ćete mi?

-Može se tako reći.-nasmešila se lukavo i klimnula glavom.

Writer's POV

Crnokosi mladić je brzo zatvorio bela drvena vrata prostrane sobe i naslonio se ne njih teško,dišući.Ni sam nije shvatao kako je onakva ludost uspela,a opet je bio presrećan zbog toga.
Trebao mu je momenat da se povrati,a zatim je ustao pomalo smotano i pogledom prešao preko sobe,pa ga na kraju prikovao za prostrani krevet oko kog su bili aparati koji su stvarali iritirajući zvuk.Ipak,nije mu to privuklo pažnju,već devojka koja je ležala na krevetu.Iako je bila potpuno nepomična,nije izgledala mrtvo,njeni obrazi više nisu bili krečno beli,a trrpavice stopljene u jednu liniju izgledale su kao da će sledećeg momenta da se otvore i dozvole mu da uplovi u jezero njenih prozračnih i nežnih očiju.Gledajući je tako,nije odoleo da se ne nasmeši,izgledala mu je poput lutke.Poput prelepe porcelanske lutke,zauvek lepe,zamrznute u vremenu.Prosto se plašio da prekine taj savršen trenutak večnosti,a opet mu neki mali vrag u dupi nije dao mira.

-Ester?-pitao je nežno šapatom i seo na krevet kraj nje-Ester,probudi se.

U prvih par trenutaka je nastala gluva tišina,ali onda...Kao da se desila magija,njene oči su se polako i pomalo pospano otvorile i gledale poput očiju izgubljenog deteta po beloj,ponalo monotonoj sobi,ali su u trenutku kada su uhvatile njegov pogled potpuno izgubile tu zbunjenost,a zamenio ga je radostan i pun nade.

-Dan...-slabašno i tiho,a opet veselo je prošaputala-Ti...Došao si?

-Zašto ne bih?-pogledao ju je pomalo zbunjeno.

-Mislila sam...-labavo je uzela njegovu ruku u svohu,malu i pomalo bledu-Mislila sam da ćeš otići.

-I hoću.-ponalo tužno je promrmljao,a zatim slobodnom rukom prešao preko njenog obraza-Ali zar si mislila da bih otišao bez pozdrava?

-Ko će da ga zna...-nasmešila se jedva vidno i odmahnula glavom-Takvi,ste vi momci,odlazite,dolazite,menjate devojke poput čarapa.

-Ja nisam bilo ko,Ester.-zamišljeno je prošaputao i pogledao kroz prozor,daleko iznad hladnih i beživotnih zgrada i ulica-Ne znam da li znaš,ali sada bi ostao zauvek ovde sa tobom,ali nije da je to moj izbor.

-Posle svega...-niz njeno lice je skliznula samo jedna suza,kristalna i čista poput dijamanta-Ti bi ostao i posle svega što sam ti uradila?

-Spasila si mi život,lutko.-blago sr nasmešio i obrisao suzu-I hvala ti zbog toga.

-A ostalo?-pogledala ga je pravo u oči duboko i pokajanički-Ništa se ne bi desilo da nije bilo mene.

-Baš tako.-i dalje je na licu imao nežan smešak-Da tebe nije bilo,ja bih i dalje bio kreten koji radi sve kako mi Mrdison kaže,život bi mi bio smor...Sigurno bih se ubio,do 20. godine.

Nasmejala se na ovo,sada ne više umorno i pospano.

-Znam da ne bi.-rrkla je uz osmeh na licu-Jak si ti momak.

-Jesam,da de ne lažemo,ali...-lice mu se odjednom smračilo-Zašto onda ne mogu samo da odem?

-Jer si dobra osoba,Dan.-jedva čujno je rekla i tužno,a opet zahvalno ga pogledala-Hvala ti.

-Za šta?-zbunjeno ju je pogledao i podigao jednu obrvu-Doslovno,sam ti upropastio život,zašto mi,se zahvaljuješ?

-To možda ti misliš,ali definitivno ga nisi upropastio.-nešto u njenom tonu i pogledu teralo ga je da joj veruje-Hvala ti za sve,hvala ti jer si mi pokazao kako ovaj život može da bude lep,da nije sve tako crno,što si mi pokazao kako ova glupava svakodnevnica mome da bude u stvari,veoma zanimljiva.Hvala ti za sve.

Posle tih izgovorenih reči,mala nit koja ju je odvajala od očaja je pukla i ona je briznula u plač jače i emotivnije nego ikada,prvi put u svom živptu psećala je tu prazninu,tu bol,koju,je stvarao rastanak.

-Polako,Ester.-prošaputao je i polako je zagrlio-Sve če biti u redu,nemaš razloga da plačeš.

-Izvini...-prihvatila je zagrljaj i zajecala tiho,a opet tako mučno i setno-Izvini,Dan!

-Koliko puta sam ti rekao?!-iako se trudio sa ostane prijateljski nastrojen,strpljenje ga je polako izdajalo-Nisi ni za šta kriva,Ester!

-Zašto onda ideš?-slomljeno je pitala i još više se pribila uz njega-Zašto ideš ako nisam kriva ni za šta?

-Znaš da moram da bežim.-brzo je ustao i udaljio se od nje što ju je na tren uplašilo,a zatim je strah zamenila zbinjenost-Bežaću zauvek i to je kraj!Nemam izbora.

-U redu onda...-tiho je odvratila i spustila glavu-Mislim da je ovo zbogom.

-Može se reći.-klimnuo je glavom u znak potvrde i,bez daljeg razgovora krenuo ka vratima odvažno i hladnokrvno,a ipak...

Ipak,koliko god da su,njegove oči bile poput leda,krv mu je bila od plamena,sve u njemu ključalo je poput vulkana i falile sz,samo,sekunde da se okrene i vrati u njen zagrljaj i lagano joj satima šapuće na uvo da je sve u redu i,da će sve da bude u,redu,ali oboje su,znali da to ne može,da se to nikad neće desiti i da nema nikakve vajde da se sudbina menja,sve jedno će ona uvek biti onakva kakva je zapisana,anjima dvoma je bilo zapisano da ne budu,zajedno.
Ipak,u trenutku kada je njegova šaka dodirnula hladnu kvaku,i pored svega se okrenuo ka njoj i vratio se na mesto gde je stajao do,malopre.Nažalost,njene nade su pitpuno pokvarile reči koje je odmah zatim izgovorio.

-Pre nego što odem,želim nešto da uzmeš.-rekao je vidno potrešen i počro da traži nešto po džepovima-Ovo je bio moj poklon,ali ipak želim da ga tebi ostavim.

Devojka je sa velikom pažnjom uzela u svoje meke ruke malenu crvenu kutijicu koju joj je pružio i izvadila predmet iz njega.Počrla je sa svih strana da zagleda lep,srebrni labčić sa priveskom od neobičnog kamena kojo se presijavao u svim nijansama.Iako na prvi pogled jednostavna,ogrlica joj,se na prvi pogled odmah neverovatno dopala.

-Hvala,ali...-pomalo tužno je vrazila ogrlicu u kutiju i vratila mu je-Ne mogu ovo da prihvatim.

-Nije da ne možeš,nego ne moraš.-uporno je rekao i,gurnuo,kutijicu,nazad u,njene ruke,a zatim uzdahnuo teško-Kada su,moji roditelji...Otišli,da tako kažem,majka mi,je ostavila ovo,a Mateo mi je to dao trk pre nekoliko dana.

-A šta je ovo tačno?-ponovo je izvadila i počela da zagleda ogrlicu.

-Amajlija za sreću.-uzeo je ogrlicu lagano i isto tako joj je stavio oko vrata-Ona,kao što joj ime i kaže,pa...Donosi sreču,valjda.

-Već jeste.-s osmehom je rekla i zagrlila ga oko vrata-Upoznala sam tebe,to je dovoljno.

-Ester...-pojušao je da se udalji od nje,iako nije ni malo to želeo-Mislim da ne bi smo smeli ovo.

-Od kad ti poštuješ pravila?-opasno mu se približila i nosevi su im se skoro dodirivaližZar pravila nisu tu,da se krše?

U pravu si.-promrmljao je i klimnuo glavom u znak potvrde-Pravila su tu,da se krše.

I u sledećem trenutku,njihove usne su se stopile u jednu celinu.

Duncan's POV

-Kako si mogao da ideš?!-mama je,kao i,svaka majka,počela sa ispiranjem mozga-Šta bi bilo da su te uhvatili?!

-Nisu,me uhvatili,kraj priče!-možda malo previše drsko sam odvratio-Ostavi,me na miru,hoćeš,li?!

-Hej!-podviknula je odjednom-Ne možeš tako da pričaš sa mnom!

-Zašto ne?!-podigao sam jednu,obrvu i pitao kao,radoznalo-Nisi tu bila deset godina,a sad olekuješ,da možeš da mi ispiraš mozak?!Pa neće moći!

-Dan,ja...-gčas joj je odjednom naglo postao nežan-Slušaj,nisam trebala da vičem na tebe,žao mi je i...

-Čekaj malo!-prekinuo,sam je pokretom ruke-Samo...Poštedi me priče,važi?

Dobacio sam joj jedan ubitačan pogled i popeo,se brzo na sprat,a onda legao na krevet i zagledao se je plafon.Za par trenutaka su se napolju čuli koraci i zatim je ona ušla.

-Izvini.-promrmljao sam tužno i isto tako je pogledao-Nisam trebao to da kažen,samo...

-Ne brini,razimem te.-nežno je odvrazila i pimilovala me po glavi-Ali sve će se promeniti,obećavam ti.

-Kako to misliš?-znatiželjno sam pitao i pripodigao se.

-Odlazimo odavde.-ozbiljno je rekla i pogledala kroz prozor-Alen nas čeka u Evropi,nas troje ćemo početi potpuno novi život.Obećavam ti,sve ću ti nadoknaditi,obećavam!

-A Mateo,Alazne i Karl?-pomalo tužno sam pitao i pogledao je znatiželjno-Šta će da bide sa njima?

-Sredili smo nalo Mateov dosije,prvim aviobom sutra idu u Meksiko.-sa osmehom je odgovorila-Karl je rešio da ide sa njima,a Alazne se nije bunila,tako,da...

-Pitam se samo kako će Mateo to podneti...-nasmejao sam se tiho i odjednom mi je pod postao,dosta zanimljiv.

-Ma biće sve u redu sa njima.-utešno je promrmljala i zagrlila me preko ramena-Leti ćemo ići da ih posetimo,imaćemo lepu kuću,nadoknadićemo,sve što smo protraćili.

-Aha,a...-reči su mi zastale u grlu-A Ester?

-Što,se tiče nje...-pomalo razočarano je odvratila-Ako vam je sudbina predodredila da se ponovo vidite,tako će i da bude.

-Sudbina nema ništa sa tim.-ustao sam sa kreveta i prkosno zarežao-Jednog dana ćemo se videti,a sudbina neće imati veze sa tim.To ću,ja odlučiti.

The End

.....................................................................
Ok,ovo malo izgleda kao da sledi,druga sezona,ali ću malo da ubrzam stvari u epilogu jer je zeznuto to,sa više sezona.Nadam se samo da nisam upropastila krah :P

SweetyEvil