-Misliš li da će ona biti dobro?-mladić je upitao svoju majku posle nekog vremena ćutanja.

-Ne znam,nisam lekar.-žena je slegnula ramenima dok joj je pogled bio prikovan za put ispred njih-Ali nadam se da hoće.

-I ja isto...-naslonio je glavu na hladno staklo prozora-Ja sam kriv.

-Ne,nisi.-majka ga je utešno pigledala i nežno se nasmešila-Da li si je ti upucao?

-Na,ali...-uzdahnuo je teško-Da mene nije upoznala,sada bi bila u školi kao i svaki dan ili negde sa društvon u gradu,a ne u bolnici na ivici smrti.

-Da se ljudi uvek plaše onoga što sledi,bili bi srećni i zaštićeni tu gde jesu,ali bi stajali u jednoj tački.Onaj koji krene napred nikad ne zna šta će da ga snađe,da i će uopšte doživeti sledeći korak,ali isto tako ne zna ni šta se to dobro krije iza horizonta.-rekla je polako poput profesora kada predaje lekciju razredu-Ko zna zašto je dobro sve ovo što se izdešavalo,možda će joj upravo sve ovo u stvari promeniti život nabolje.

-Au,ala mi je majka filozof!-pomislio je u sebi i to je nateralo njegove usne da se izviju u mali smešak,ali mu je raspoloženje naglo splasnulo.

-Ako se uopšte i probudi...-uzdahnuo je teško i ponovo okrenuo glavu ka prozoru.

-Zašto si tako pesimista?!-žena je pokušavala da ga nekako oraspoloži-Život je divna stvar,ne protraći ga na loše misli!

-Šta da se radi...-slegnuo je ramenima-Nije da mi je život toliko divan da mi je svaka misao divna i srećna.

-Uf,živote...-uzdahnula je teško i jednom,rukom prošla kroz gustu plavu kosu dok je dugom,držala volan-Ti zaista hoćeš da ja što više osećam krivicu?

-Nije mi to bila namera.-pokajanički je odvratilo i oborio pogled-Ipak nisi ti kriva.

-Na neki način i jesam.-rekla je sa čudnom težinom u glasu-Nisam trebala tamo da te ostavim,ali...Život je odvratan,šta drugo reći.

-Nego...-bojažljivo ju je pogledao posle par trenutaka tišine-Mogu da te pitam nešto?

-Naravno.-pogledala ga je sa zanimanjem očekujući pitanje.

-Šta...-pomalo nervozno se neprimetno pomerio sa mesta i progutao pljuvačku-Šta je sa tatom?

-Duga priča.-ona se blago namrštila i vidno iznervirano jako stegnula volan-Nije baš vreme da se priča o tome.

-Zašto?-podigao je jednu obrvu i pitao upitno-Nešto loše?

-Ne,samo...-na sve načine se trudila da izbegne odgovor-Nije tvoje da razmišljaš o tome.

-Naravno da jeste!-njegova nezgodna narav počela je da se budi-On mi je otac,dođavola!

-Hej,smiri se malo!-zarežala je i prostrelila ga je pigledom-Nisam ja kriva što ti je otac kreten,ne viči na mene!

-Kako god...-frknuo je sebi u bradu,prekrstio ruke preko grudi i napravio jogunasti izraz lica.

Sledećih pet-deset minuta su se vozili u potpunoj,skoro gluvoj tišini,ni jedno ni drugo nije progovaralo ni reč,jedino je mladić majku malo-malo pa prostrelio besnim pogledom,a ona je u sebi osećala krivicu što je bila možda pregruba prema njemu.Posle toliko godina koje je provela gledajući ga sa strane kako odrasta bez nje svakim danom je u njemu budila sve veču želju da mu samo priđe i zagrli ga što jače može da više ne može da ode od nje,a ipak...Upravo sad upropaštava jedinu priliku da ispravi sve loše što je uradila i da nadoknadi svo to izgubljeno vreme.

-Izvini.-odjednom je prošaputala dovoljno glasno da privuče mladićevu pažnju i da on okrene glavu-Samo...Ne volim naš toga da se prisećam,molim te da me razumeš.

-On...-tiho je započeo tonom kao da se plaši odgovora-Nije mrtav,zar ne?

-Ne,nije.-odmahnula je glavom polako i u sebi je zahvalila bogu svim srcem što i nije tako-Samo imamo drugačije poglede na svet,to je sve.

-Razveli ste se?-njegov ton je postajao sve znatiželjniji i radoznaliji.

-Ne,nije ni to.-još jednom je odmahnula glavom i nasmešila se blago-Stvar je u tome da...Hej,stigli smo!

Duncan's POV

Izašlu smo iz kola i krenuli ka bolnici što smo brže mogli,ali...Ponovo jebeno,pugavo,odvratno ali!Kako ga samo mrzim...Ali,odmah ispred je mogla da se vidi tona pandura,ali ne onih običnih,nego onih specijalaca sa snajperima.Ko pogodi odgovor na sledeće pitanje,evo mu milion dolara...Zbog koga su došli?Evo,da vas ne mučim više,dižem dva prsta.Na svu sreću,parkirali smp se malo dalje,pa nas nisu primetili...

-Šta ćemo sad?!-pomalo histetično sam pitao-Ne možemo samo da ušetamo,zar ne?!

-Možda i možemo...-promrmljala je i nadmešila se onako kao što se smeju zubari kad hoće da ti buše zube-Dođi ovamo...

Uzela je u prolazu neku crnu putnu torbu i odvukla me negde u neku zabačenu uličicu,pa mi pred noge bacila malopre pomenutu torbu.

-Evo.-rekla je osvrćući se iza sebe-Presvuci se i požuri!

-Ok...-bilo je jedino što sam mogao da kažem kad sam izvukao neku haljinu do poda,nekakvo maramče i tonu šminke-Jel ti to mene zajebavaš?!

-To se zove kamuflaža,Dan.-rekla je uz zloban osmeh-A sad obuci to dok nas neko ne vidi!

Skapirao sam da nema panse da se svađam sa njom,pa sam uzdahnuo teško i pomirio se da će moje samopoštovanje i muškost nestati brzo kao brzi Gonzales,pa na brzinu navukao sve one krpice.

-Samo da pitam nešto...-zarežao sam dok se ona jedva suzdržavala da ne pukne od smeha-Šta bih ja trebao da predstavljam!?

-Samo čas...-promrmljala je dok su joj usne drhtale od blagog smeška i uzela onu torbetinu gde je našla neku šminku,pa počela da me filuje kao tortu-Eto,to je to.

I moja muškost je zvanično otišla prvim vozom i neće da se vraća...

-I šta sam ja?-snuždeno sam pitao i skoro mi je došlo da idem da skočim sa zgrade od srama.

-Ti si devojka iz Indije,ja sam advokat,tvoj pradeda od 97 godina umire u bolnici zbog neke tamo tropske bolesti i mi idemo da mu odnesemo njegov testament da sve lepo sredimo i da se ti oprostiš od njega.-rekla je sasvim ozbiljno.

-Mama...-pogledao sam je kao da nije normalna,što i nije bila-Priča je tako bizarna i odvratna,a ti si poremećeni psihopata.

-Samo kreći!-promrmljala je i povukla me za ono haljinče za koje sam se setio da se zove sari.

Valjda.Ne gledam ja te indijske serije...Onako skroz izblamiran sam prošao kroz ulicu i svi živi su me onako gledali ispod oka.Koji nacionalisti...Pa Indijci su baš kul ljudi!Ili ja samo izgledam čudno,pa gledaju...Konačno,došli smo do vrata i baš kada sam krenuo da ih otvorim,dva specijalca su se nacrtala ispred mene gledajući me kao da će da me ubiju.Sigurno bi to i uradili da znaju ko je moja malenkost...

-Gde ste pošli?!-jedan od tipova je nimalo ljubazno pitao.

Kako samo ti panduri ne znaju da se ponašaju prema damama...

-Oprostite,gospodine!-mama se odjednom ubacila sa najlažnijim ljubaznim osmehom-Moja klijentkinja i ja smo došli zbog veoma važnog posla.

-Kakvog posla?-onaj drugi je sumnjičavo upitao.

-Ja došla iz Indija.-počro sam sa nekim retardiranim naglaskom-Moj pradeda na samrti.Ja i advokat mprati ići do njega.

Zvučim kao neandartalac...

-Izvinite,ali mi ne možemo da vas pustimo.-onaj prvi mi je potpuno uništio raspoloženje.

-Ko onda može ako ne možete vi?-mama je upitala drsko i prekrstila ruke preko grudi.

-Da zovem načelnika?-drugi je pogledao prvog,na šta je ovaj klimnuo sa odobravanjem,a onaj drugi se ojrenuo ka nama-Sačrkajte na trenutka,zvaću detektiva Mura.

I u tom trenutku...Meni se na pomen njegovog imena sledila krv u žilama i pao mi je mrak na oči.Kada su se koraci onog koji je otišao da ga zove izgubili,ja sam uhvatio mamu brzo za nadlakricu i povukao je nekuda.

-Šta radiš to?!-pomalo iznervirano je upitala.

-Moramo da bežimo!-odvratio sam pomalo histerično i i dalje sam je vukao.

-Zašto?!-pogledala me je upitno-Tako smo blizu,da uđemo!

-Ako neko može da me prepozna,onda je to taj tip!-zarežao sam i ona je oligledno skapirala šta se dešava.

Klimnula je glavom,ali kad smo napravili tek par koraka,nešto kao da me je jako udarilo u,stomak.

-Izvinite,dame...-nečiji hladan i bezosećajan glas se čuo iza nas-Žurite nekuda?

I sad...Mi smo tako mrtvi.

.....................................................................
Hej svima!Žao mi je što nisam pisala,juče mi se prosto nije pisalo,a danas...Pa,malo sam odugovlačila :3 Nadam se da vam se dopada nastavak,a sad...Imam dobre vesti :D Nova priča je zvanično spremna za objavljivanje!Jes jes,ima novi cover,opis,uvod,počinjem da pišem prvi deo,tako da čim završim ovu prilu,što će da bude uskoro,odmah mpgu da je objavim :D Nadam se da će ta priča uspeti...Volim vas sveee!

SweetyEvil