Ester's POV

U neverici sam pogledala ka parčićima slomljenog prozora umrljanim kapljicama njegove krvi i ubeđivala sebe da to nije istina.Ne,nije samo otišao,nije ljut na mene,samo je prosto uznemiren i to je sv...Ma koga ja zavaravam?!Ja sam glupa,beskorisna,bezvredna,nevažna...Ne znam ni šta sam uopšte očekivala od njega.Da neće možda da me zaprosi i da žuvimo srećno,do kraja života?!Počela sam sama sebi da se smejem kao najveći idiot,smejala sam se nekako čudno,a onda se nešto slomilo u meni,morala sam da sednem na ivicu kreveta i počela da plačem kao nikad u životu.Osetila sam kako suze kvase moju omiljenu belu majicu koju sam zvala svojom amajlijom,jer me je nekako uvek pratila sreća kada sam je nosila,ali ovaj put nije bilo tako.Tiho jecajući da me roditelji ne čuju,sam legla na krevet i obgrlila kolena rukama jer mi,se činilo kao da će ovaj bol koji sam osećala u grudima jednostavno nestati ako to uradim.Naravno,nije nestao,postajalo mi je samo gore.
Kada mi se disanje malo smirilo i otkucaji srca usporili,polako sam ustala dok su mi kolena klecala i prišla sam svom radnom,stolu.Pogledom sam prešla preko,njega ni sama ne znam zašto i za oko mi je zapao presavijen papir.Tek tad sam se setila da nisam ni pročitala Dankanovu poruku.E,bravo,Ester,kakav si ti genije!Rukom sam obrisala suze sa obraza i uzdahnula duboko,pa zgrabila papir i u jednom dahu pročitala reči napisane veoma lošim i neurednim rukopisom:

To lice ljubavi  opasno i nežno
jedne se večeri javi 
posle predugog dana.
Možda je strelac bio sa lukom
ili svirač sa harfom. 
Ne znam više.Zaista ne znam.
Znam samo  da me je ranio,
možda strelom,
možda pesmom...
Znam samo da me je ranio 
iz srca krv mi teče.
Vrela me,suviše vrela,
ljubavna rana peče.

Ostala sam preneražena i ponovo,sam htela da zaplačem.Kako je samo znao?Videla sam da u dnu papira piše još nešto,pa sam i to pročitala:

PS:Video sam mali milion knjiga francuske poezije,pa nadam se da to nije samo ukras ;) Eto,nisam ni ja toliko tupav,zar ne?

Teško sam uzdahnula,prislonila onaj papir na grudi i,ponovo počela da plačem,ovaj put glasno i bolno,a na kraju sam pala na kolena od umora i tuge i još mnogo,mnogo puta čitala reči na pomalo zgužvanom papiru.Da,to je bio moj beg od odvratne stvarnosti,obožavala sam poeziju,naročito francusku.Nisam želela nikad da se bavim pisanjem ili nečim sličnim,to je bila samo skrivena strast za koju sam samo ja znala,a on...Otkrio je nešto o meni što nisu znale ni meni najbliže osobe i to samo gledanjem.A onda sam nešto shvatila...On je stvarno zaljubljen u mene?!Dođavola,Ester,šta si to uradila...

***
Duncan's POV

Hodao sam polako kroz mračne i pomalo puste ulice dok me je nešto jako,stezalo u grudima.Zar je mpguće da mene ljudi ubek izdaju?Šta sam im ja više skrivio,za ime svega!?Seo sam na klupu koja je stajala kraj šetališta i stavio glavu među dlanove.

Writer's POV

Flashback

-Gde su moji mama i tata?!-dečak je pitao i napravio jogunast izraz lica prekrstivši ruke preko grudi.

-Dušo,razumi da...-žena je kleknula kraj stolice na kojoj je sedeo da bi bili iste visine.

-Da su tvoji roditelji otišli,ostavili te,neće da se vraćaju,kraj priče!-čovek koji je stajao malo,dačje od njih je zarežao pomalo na kraju sa živcima.

-Džordž!-žena je viknula strogo i ošinula ga pogledom-On je dete od pet godina,pobogu!

-Pa?!-podigao je jednu obrvu-Dođavola,Medison,ne trebaju,nam razmažena derišta!

-Ne brinem ja za njega.-nasmešila se mistetiozno i pogledala duboko u dečakove zelene oči-Ako je bar malo povukao na oca i majku...Polažem velike nade u tebe,dušice.

Razbarušila mu je čupavu crnu kosu blago i nasmešila se nežno,ali to nije učinilo da se imalo smiri.

-Oni me nisu ostavili!-tužno i na ivici suza je promrmljao-Oni se samo šale,pa će da se vrate,zar ne?

Pokušavala je da smisli nešto,bilo šta što bi ga bar malo utešilo,jer je i sama znala kako je biti u takvoj poziciji,kada je neko pokucao na vrata njene ukusno uređene kancelarije.Odahnula je sa olakšanjem jer nije htela da mu još više staje na.muku sa pogrešnim rečima.Koliko god da je bila svirepa i bez emocija prema odraslima,deca su uvek budila onu njenu dobru i nežnu stranu.

-Da?-rekla je odlučno i vrata su se uz blagu škripu otvorila,a ona se široko nasmejala kad je videla ko je ušao-Oh,Mati,došao si!

-Znači,moraću da budem dadilja još,jednom derištu!?-grubo je odmah prešao na stvar.

Dečaka je pomalo uplašio taj čovek,ne samo zbog krupne građe,već i zbog oštrog i pomalo hladnog pogleda bez emocija.

-Znam da ti to možeš,Mati.-žena mu,je prišla i dugim prstima prešla preko njegovog obraza.

-Kako god.-hladno je odvratio i,izmakao se,pa se okrenuo ka drčaku-Hajde,klinac,ustaj!

-E pa neću!-malo nesigurno ga je pogledao pravo u oči-Dok mama i,tata ne dođu,neću da se pomerim odavde!Ni milimetar!

-Opa,neko nam je opasan.-čovek se blago nasmešio-Ko ti je ovaj mali,Medison?

-Pa,može se reći da ćeš da budeš ,,dadilja'' možda budućoj legendi.-nasmešila se misteriozno.

-Legenda?Ovaj mali?!-s nevericom je glavom pokazao ka dečaku-Daj,Medison,ne zezaj se sa mnom!

-Videćeš ti!-dečak je pokušavao da zvuči,opasno i ustao,je sa stolice-Kada moj tata dođe,ima da ti ispraši tur!

-Aha,kako da ne...-čovek je prevrnio očima i nasmejao se cinično-A kako je cenjeno ime tvog tate?

-Al.-odvratio mu,je malo sigurnije-Al Karter.

Odjednom je čovek poprimio zainteresovan izraz lica i,pogledao u svoju šeficu.

-Ozbiljno?-pitao,je u,neverici,a ona je klimnula glavom,što mu,je izmamilo osmeh-Hm,ovo možda bude i,zanimljivo...

Flashback End

Duncan's POV

Obrisao sam rukavom oči koje su blago zasuzile i ustao,naglo.Potrčao sam u pravcu kuće u kojoj smo odseli i,naravno,zamalo,sam se izgubio,ali sam se nekako snašao i došao do tamo.Naravno,gospodin Rivera je čekao odmah na pragu,a ja sam samo hladno prošao pored njega.

-Dobro,reci mi,da li si ti normalan!?-išao je za mnom i pričao maltene očajno i zabrinuto-I ti i Karl,da li ste normalni?!

Stigli smo do dnevnog boravka gde je na jednoj od crnih,kožnih fotelja sedeo Karl pokunjeno gledajući u,svoje bele čarapice sa medvedićima.

-Sedi tu.-okrenuo sam se ka Mateu i hladno rekao pokazajući glavom ka slobodnoj fotelji.

-Ti izlaziš kroz prozor i ideš ko zna gde po mraku,Karl me laže gde si,mislite da neću,da skapiram...-potpuno me je ignorisao i pričao pomalo histerično-Samo mi,recite šta vam je bilo na pameti tada?!

-Mateo,sedi!-malo odsečnije sam rekao-Moramo da popričamo,hitno je!

Pogledao,me je malo zbunejno,a onda klimnuo glavom polako i obojica smo,seli,jedan naspram drugog.

-Pa?-pitao je s punom pažnjom-O čemu bi da pričaš?

-Ovako...-uzdahnuo sam-Hoću da mi,kažeš sve,ali baš sve o mojim roditeljima.

-Znaš da neću,zar ne?-podigao je jednu,obrvu i pogledao me zbunjeno.

-Znam.-klimnuo sam glavom i naslonio se na naslon kauča-Ali shvati jedno...Ili ćeš ti da mi lepo ispričaš,ili ću,ja da saznam sam,znaš da ću onda da se uvalim u nevolje,a ti ćeš biti kriv!

-Dan,zašto mi to radiš?-pogledom me je molio da ga ne teram da mi to ispriča.

-Ti odluči.-slegnuo sam ramenima i odvratio hladno.

-Uf,dobro...-uzdahnuo je i uhvatio,se za glavu-Odakle da počnem?

-Od početka.-odgovorio,sam i pogledao ga sa iščekivanjem.

.....................................................................
So,malo bljutav nastavak...Prvo da se ja izvinim što nisam,pisala i što je nastavak ovako kasno,ali imam dobre vesti...Danas mi je gotov poslednji pismeni,za ovu školsku godinuuu *0*
Još dve nedelje neke pripremne nastave,maturski ispit i...Letnji,raspust,a it means writing!!!So,gud baj dobri ljudo,lysm!

SweetyEvil