Stajao sam u nekoj maloj,dečijoj sobi i sve je bilo crno-belo,kao oni filmovi od pre sto godina.Gde sam ja i šta se dođavola dešava?!Bilo je mračno,pa sam jedva raspoznavao siluete nameštaja,a najviše se isticao mali dečiji krevetić koji je bio odmah ispod prozora.Tek kada su mi se oči privikle na mrak,video sam da neko leži na krevetu.Tiho sam.prišao i video neko dete,dečaka,kako sklupčan mirno spava ušuškan u plavi jorgan grleći malo ofucanog plišanog medu.Ne mogu da kažem da sam baš ljubitelj dece,ali ovo mi je bilo tako slatko...Moje gledanje u njega kao poremećeni idiot je prekinula neka pucnjava napolju koja me je trgnula i shvatio sam da mi je sve ovo i previše poznato.I ovaj mali crnokosi klinac koji se prepadnut probudio...Jebote,pa to sam ja!A ne,ne,ovo ne može da bude,ne,ne!Daj,bre,pa ne može!Ili ipak može...
Čuli su se užurbani koraci kako se penju na dprat i u sobu je uletela visoka zgodna žena duge plave kose i prozračnih zelenih očiju koje su bile pune suza.

-Dan,dušo...-rekla je tiho pokušavajući da ne zaplače-Možeš li čas doći,mili?

-Mama,šta se dešava?-dečak,iliti ja,je pitao gledajući kroz prozor zbunjeno-Ko su oni ljudi napolju?

U tom trenutku je ušao još neko,tačnije visoki crnokosi muškarac jakih crta lica i tamnih očiju.

-Tata,šta se dešava?!I zašto mama plače?-dečakov glas je postajao sve uplašeniji dok je gledao uplakanu ženu kako pokušava da zaustavi more suza i jecaja.

-Hajde,sine,moramo da idemo.-čovek ga je prihvatio u naručje i izneo iz sobe dok je plava žena išla za njima usplahireno.

-Mama,gde idemo?-dečak je nevino pitao zbog čega je žena postajala sve tužnija.

-Mili,sada me dobro slušaj...-teškom mukom je uspela da smiri jecaje-Napolju su ljudi,veoma dobri ljudi.

-Šta hoće od nas?-dečak je zagrlio čoveka oko vrata gledajući ženu preplašeno.

-Da nam pomognu.-čovek je odgovorio umesto svoje žene-Ja i mama moramo da idemo negde,a oni će da te čuvaju.

-Zašto me ne ostavite kod bake?-gledao je čad u jedno,čas u drugo-I gde idete tako kasno?

-To nije tvoja briga,Dankane.-muškarac mu je odgovorio malo pregrubo-Važno je samo da budeš dobar i sve če biti u redu.Može?

Dečak je samo klimnuo glavom dok su mu se oči punile suzama.Kao da je predosećao da neće sve biti u redu...Izašli su u dvorište u kom je stajao crni automobil sa zatamljenim staklima i ispred njih su stajali visoka riđokosa žena nežnih,zelenih očiju i kraj nje plavi muškarac oštrog pogleda.Muškarac je spistio dečaka kraj njih dvoje i on ih je gledao uplašeno i ispitivački.

-Hej,dušo!-riđokosa se nasmešila i kleknula da bi bila iste visine kao on-Ti si Dankan,zar ne?

Dečak je samo klimnuo glavom na šta se ona široko nasmešila.

-Kako si samo sladak!žrazbarušila mu je kosu i prihvatila za ruku-Hajde,dušo,ja i ovaj čika ćemo te odvesti na sigurno.

Dečak nije ništa progovarao,nego je samo seo u kola i gledao plavokosu ženu kako neutepno plače.

-Zapamti,Dan...-rekla je tiho i uspela da napravi neki iskrivljeni osmeh-Mi ćemo te zauvek voleti.

-Volim i ja vas,mama.-nasmešio se umiljato baš u trenutku kada je riđokosa zatvorila vrata automobila.

Osetio je kako automobil počinje da se kreće i još jednom je pogledao ka svojoj kući,ka roditeljima koji su neutešno plakali i u sebi se.molili da je.sve ovo san,na sve.što je oduvek znao i voleo.I nije znao da to biše nikad neće videti...

Odjednom,probudio sam se na kauču u Esterinoj kući teško dišući.Prokleti da su ovi košmari!Kada mi se disanje malo smirilo i kad sam došao do daha,ustao sam tiho da ne probudim ovu dvojicu koji su spavali kao zaklani i lagano otišao u kuhinju.

-O,budna si!-bio sam malo zbunjen kada sam video Ester kako sedi u kuhonji i pije nešto,valjda kafu.

-Ne mogu da spavam,previše sam nervozna.-odvratila je pospano i protrljala oči.

-Što si nervozna?-podigao sam jednu obrvi i pitao je.

-Ma imam utakmicu u ponedeljak,pa sam nervozna,ništa strašno.-odmahnula je glavom i blago mi se nasmešila.

-Ma bićeš ti fantastična.-uputio sam joj jedan utešan osmeh-Nego...Čime se baviš?Mislim,koji sport?

-Odbojka.-odvratila je pomalo ogorčeno-Ja sam kapiten školskog tima.

-To je super!-pokušavao sam malo da joj dignem raspoloženje,ali nisam baš uspevao.

-Ne,nije!-pukla je odjednom i vrisnula-Zašto vam je svima to toliko super?!Zašto je super da tebe krive za svaki poraz,da si odgovoran za sve?!

-Pokušao sam da dignem atmosferu,opusti se.-podigao sam ruke u znak odbrane-Ti baš ne ceniš sebe,ha?

-Nije da ne cenim sebe,samo...-uzdahnula je umorno-Samo ne volim taj sport preboše,to je sve.

-Zašto ga onda treniraš?-pogledao sam je kao ludaču.

Mislim,ljudi,ne voliš nešto,ne radiš to.Kraj priče!

-Mama je mislila da je to super,pa eto.-slegnila je ramenima i ustala-Piješ kafu?

-Jok.-odmahnuo sam glabom i zagledao se u jednu tačku.

-Dođavola,ljudi,jel uživate vi u nečemu?!-počela je da se smeje i stavila je vodu da se greje.

-Retko.-slegnuo sam ramenima malo tužno-Kažem ti,živimo kao robovi.Nije nam život toliko zanimljiv.

-Znaš li šta sam shvatila?-pitala je sa osmehom na licu.

-Šta?-meni postaje malo dosadno.

-Još mi nisi rekao svoje ime.-sela je preko puta mene i pogledala me prodorno.

-Karter.-odvratio sam i skrenuo pogled-Dankan Karter,drago mi je.

-Lepo,sad se znamo.-pružila mi je ruku-Ja sam Ester Rubi Gest.Drago mi je.

-Ok,ovo postaje malo previše formalno.-nasmejao sam se kada je neko upao u kuhinju.

-Klinci,idem ja.-Mateo je kratko rekao i krenuo ka vratima-Ako Damian dođe ranije,nemoj da ti je palo na pamet da se svađaš sa njim,Dankane!

-Rekao bih ,,u redu'',ali...-napravio sam kao tužnu facu-Znaš da je to nemoguće,tako da...Ništa.

-Ja sam te samo upozorio,a ti radi šta hoćeš.-prostrelio me je pogledom i zalupio vrata.

-Gde je otišao veliki momak?-Ester je pitala zbunjrno hledajući ka vratima-Dovoljno je što ste mi upropastili prozor,nego hoćete sad i vrata?!

-Otišao je na jutarnje trčanje.-odgovorio sam hladno.

-Nikad nisam kapirala kako neko to može da radi.-nasmejala se i odmahnula glavom-Zar nije pametnije da se naspavaš ko čovek?!

-Jeste.-ova devojka baš ima isto mišljenje kao ja-Ali to je Mateo.A on nije pametan.

Baš smo hteli da raspravljamo koliko je glup kad se čulo zvono na vratima.

-Ko li je sad?-Ester je prevrnula očima i krenula ka vratima-Ako su opet one ludače,ja ću...

Prihvatila je kvaku i odjednom zanemela.Normalno,pomislio sam na nešto najgore,a to najgore se zove murija.Ma ne volim da ih vidim ni na slici...Krenuo sam polako ka vratima i u početku nisam uspeo da vidim ko je od Esterine glave.Živote,devojka je glavata ko niko!Konačno,rešila je da progovori.

-Mogu li vam pomoći?-pitala je malo nervozno.

-Vi ste Ester Gest?-taj neko je pitao i previpe poznatim glasom od čega sam se naježio od glave do pete.

-Da.-njen odgovori je vipe zvučao kao pitanje.

-Onda jedino mogu ja vama da pomognem.-odgovorio je taj neko i konačno sam mogao da ga vidim.

Dobro mi je bila poznata ta nadmena bledunjava njuška i crna slepljena kosa koju kao da je polio sa zejtinom.Pa on nervira samo kad stoji!

-I došao nam je smarač broj jedan.-nisam odoleo da se ne ubacim.

-O,evo je i naša nevolja broj jedan.-promrmljao je i nasmešio se veštački-Drago mi je da te vidim.

-E meni nine dtago što tebe vidim.-odvrazio sam i nasmejao mu se u facu-Ne znam ni zašto si dolazio.

-Misliš da sam stvarno hteo da se ovde zezam sa neozbiljnim klincrm poput tebe?-napravio je neku facu žrtve.

-Ma neeee!-sarkastično sam prevrnuo očima-Ma ti ni mali nisi hteo da dođeš ovde i soliš mi pamet!

-Mislim da sam rekao nešto,Karteru.-neko je zarežao iza mene besno.

Kako mrzim kad me zove Karter,živote!Ali mora zbog ovog tupana,mora tim nekim zvaničnim tonom...Kako mrtim to!

-Kako god.-ponovo sam prevrnuo očima-Ne možeš da me nateraš da volim nekoga kad ga ne volim.

-Biko te nije pitao da li ga voliš.-Mateo jr odvratio hladno,okrenuo se ka onom kretenu i salutirao mu-Gospodine Grej.

-Rivera.-uzvratio mu je i klimnuo glavom uz odvratni veštački osmeh-Da ne dužimo više,možemo da pređemo na stvar.

-Hajde,dođite.-Ester se ubacila što je ljubaznije mogla i pokazala ka dnevnoj sobi.

-Bar neko ovde zna za lepo ponašanje.-idiot je prosto morao da prokomentariše zbog čega je skoro počela da mi izlazi para na uši.

Uf,kad ga jednom dohvatim,samo da ga propustim kroz šake,ma neće ni rođena majka da ga prepozna!Samo nek čeka,samo nek se ponaša ovako,platiće on meni,samo malo...Najbukvalnije režeći sam ušao za njima i zavalio se kraj Ester na kauč kad je gospodin ,,šef'' počeo da kašlje kao idiot.

-Šta ti je?-pitao sam nimalo ljubazno-Imaš tuberkulozu ili šta?!

-Samo da ti privučem pažnju.-nasmešio se bezobrazno-Jel ti je neko rekao da sedneš?!

-Da neću tebe da pitam?-podigao sam obrvu gledajući ga zbunjeno-Ti si idiot.

Onda se i Mateo nakašljao i nimalo nežno me povukao za nadlakticu.

-Svi ste vi idioti.-zarežao sam i uzdahnuo-I sve vas mrzim.

-Mrzećeš me još više ako ne začepiš i staneš tu mirno.-procedio je kroz zube i po onom njegovom pogledom sam skapirao da više nema zezanja.

Klimnuo sam glavom i stao onde kao da sam u vojsci,a ovaj našao da mi glumi nekog generala.Kad ga ja budem dokrajčio,tako će...Ufff!Mrzim ga!

-Pa,gospođice?-idiot je.pitao kao ljubazno-Mogu li da počnem?

-U redu.-Ester je prekrstila noge i napravila ozbiljnu facu-Nadam se da se neću onesvestiti.

.....................................................................
Ćaos!Nadam se da vam se sviđa,nemam šta da dužim,isprazniće mi se baterije.Baj!

SweetyEvil