-Pa,zašto ste došli tako rano?-Ester je pitala svoje roditelje sa veoma lažnim osmehom.

-Ćerka vođe prezentacije je doživela saobraćajnu nesreću.-gospođa kovrdžave crne kose je odvratila dok je hodala niz hodnik sa nosom podignutim u nebesa-Na sreću...

Zašto je to ,,na sreću''!?

-Zašto je to ,,na sreću''?!-Ester je pitala zbunjeno kao da mi je čitala misli.

-Ne možeš da veruješ kako je tamo bilo dosadno!-gospodin koji je u tom trenutku skidao crni sako je prevrnuo očima-Ne znam zašto smo i išli!

-Sreća u nesreći...-gospođa je slegnula ramenima i zakačila svoj beli kaput na stalak za kapute-Dobili smo bar deset novih klijenata i sklopili oko pet novih ugovora.Zar to nije divno?

Zašto je to,šta god da je,divno?

-Aha,divno...-Ester je napravila neku veoma neuverljivu facu,a onda tešila da promeni temu-Sigurno ste gladni,jel da?Napraviću večeru!

-Ester,ti si srce!-žena se nasmejala i ušla u pratnji muškarca u kuhinju.

Ester se okrenula ka nama trojici i pogledala nas saosećajno,pa ušla sa njima.

-Bole me ruke.-Karl je ciknuo šapatom.

-Boleće te i glava kad ti je slomim!-zarežai sam i hteo da ga udarim,ali onda zamalo da padnem.

Srećom,Mateo car me je zadržao da ne padnem i poginem,a usput i da odam njenim roditeljima da se tri lika,inače profi ubice nalaze u njihovom hodniku.Kako?Stojimo onako na foru kao neki super špijuni,između dva zida ko paukovi.Uf,kako mrzim paukove!

-Hoćeš li jednom u životu da se smiriš?!-Mateo je zarežao besno-Kao da si u struju uključen!

-Takav sam,ne mogu protiv toga.-hteo sam da slegnem ramenima,a onda sam skapirao da ću opet da padnem,pa sam rešio da ostanem miran.

-Šta ćemo sad?-Karl nije izdržao a da ne pita.

-Ester mora nekako da im odvuče pažnju da bi smo pobegli.-Mateo mu je polako objasnio kao da je glup.

-A gde ćemo da pobegnemo,genije?!-pitao sam pomalo iznervirano-Da nećemo da odemo da spavamo na nekoj klupi i čekamo,da nas neko nađe,ha?!

-Javili su mi iz baze.-odgovorio je mirno-Ostaćemo u jednoj kući par ulica dalje i onda...Šta nam budu rekli,to ćemo i uraditi.

-Koliko je to ,,par ulica dalje''?-podigao sam jednu obrvu i pitao zbunjeno.

On kad god kaže to ,,par'',šta god da je,i sati,i minuta,pa i ulica,to uvek znači puno,puno,puuuuuno...Ali uvek.

-Na drugom kraju grada.-rekao je tačno ono što sam i mislio da će da kaže.

-Ali...-malo tužno sam pogledao na dole,a onda u njega molećivo-Šta će biti sa Ester?

-Ništa posebno.-hladno je.promrmljao-Nastaviče svoj život kao i do sad,a mi...Mi ćemo da nastavimo svoj život.

-Pa ne možemo da je ostavimo ovde!-viknuo sam malo preglasno zbog čega mi je brzo stavio ruku preko usta.

-Zašto ne?!-zarežao je-Da li je.ona naša odgovornost.

Odmahnuo sam glavom i odmerio ga zapanjeno.Ozbiljno ne kapiram kako se drži sa samo jednom rukom...On je bolji od Supermena!

-I šta onda?!-pitao je besnim šapatom-Koje je prvo i najvažnije pravilo?!

-Nema vezivanja za nekog.-ovo je više zvučalo kao pitanje.

-Baš tako.-klimnuo je glavom i kao neki nindža sišao s plafona-Zato silazite odatle i idemo!

Kako to čudno zvuči.Sići s plafona...Moram da nabavim jednu majicu na kojoj piše ,,Evo,silazim s plafona!''.

-Sačekaj tren!-zaustavio sam se kad smo krenuli ka vratima-Moram da joj ostavim neku poruku!

-Nema vremena!-procedio je kroz zube i povukao me je za majicu-Ako nas zateknu ovde,gotovi smo!

-Samo tren!-otrgao sam se i potrčao uz stepenice.

-Dankane,vraćaj se!-malo previše glasno je rekao,ali sam već ušao u njenu sobu.

Brzo sam našao neki papirić i njenom roze hemijskom sa kićankom na vrhu napkrabao par reči,potpisao se i ostavio ih na njenom stolu.Baš kada sam otvorio vrata da izađem,čuli su se glasovi od dole.

-Ima li koga?-Esterina majka je pitala zabrinuto i mene je nešto preseklo u predelu stomaka.

Dođavola,šta ako ih vidi?!Ja sam za sve kriv,gotovi su zbog mene!Počeo sam da histerišem kao neka ćaknuta devojka,kad sam čuo dalju priču.

-Hm,ova vrata nisu ispravna.-Esterina majka je rekla sama za sebe i čulo se zatvaranje vrata.

Pobegli su?Da,pobegli su!To,to,toooo!Neće da me proganjaju njihovi duhovi,do kraja života!Skačkao sam tu po sobi,ponovo kao ćaknuta devojka,kada se čulo lupkanje na prozoru.

-Momci!-viknuo sam srećno i otvorio prozor kad mi je neki kamenčić zamalo izbio oko-Auć!Da li ste normalni?!

-Hajde,ljubavniče.-Karl se nacerio i viknuo-Požuri!
Prevrnuo sam očima i sišao niz oluk,a onda sam pogledao tužno ka njenom prozoru i otrčao sa ovom dvojicom.

Ester's POV

-Ko je go bio,mama?-pitala sam kad je ušla u kuhinju i u sebi sam se molila da nije videla onu trojicu.

-Ma vrata su nam pokvarena.-odmahnula je glavom i sela za postavljen sto-Sama su,se otvorila...Nego,hoćmo li,sad da jedemo nešto?Umirem od gladi!

Na sekund mi je laknulo,ali,sam se onda setila nečega...Pa gde su otišli onda?!Osetila sam neki jak strah,bilo je užasno.Nisam bap razumela zašto me je takvo nešto obuzelo,ipak,su oni traženi kriminalci,a jedan od njih je čak i hteo da me ubije nožem!Ne treba da me bude briga za njih,ne poznajem ih ni par dana!Naročito ne treba da me zanima Dankan!Dođavola,on je čudan,da ne pominjem veoma opasan i misteriozan klinac,ne treba da me zanima!Uf,dođavola,moram da vidim šta se desilo!

-Moram do sobe čas!-promrmljala sam i otrčala u,sobu praćena njihovim zbunjenim pogledima.

Trčala sam što sam brže mogla i zatekla svoju,sobu,sa širom otvorenim prozorom i...I na papiru na stolu bilo je nešto ispisano.Pomalo uplašeno,sam podigla papir i htela da pročitam reči napisane očajnim rukopisom kada je neko upao u,sobu.

-Hej,devojko!-Ešli je vrisnula negde iza mene-Gde su slatki Meksikanci!?

Čim je to pomenula,knedla mi se zaustavila u grlu i osetila sam da moraju da znaju.Mislim,nije baš nešto što,se deli,sa drugaricama,ali ipak su uvek bile uz mene,duujem im to...

-Um,devojke...-udahnula sam duboko i počela-Možemo li da popričamo?

-Naravno.-Ebi je rekla malo zabrinuto-U čemu,je problem,Ester.

-Pa,vidite...-sela sam na krevet i uhvatila se za glavu-Tiče se momaka od juče.

-Šta im se desilo?!-Ešli je pitala histerično-Da li,su dobro?!

-Aha...-klimnula sam glavom-U stvari,oni nisu na razmeni đaka.

-Molim?!-Ešli je pitala preneraženo-Šta su ako nisu na razmeni đaka!?

-Vidite,oni su bili...-počela sam užurbano-Došli su i bilo je...

-Što kraće,Ester.-Ebi me je prostrelila pogledom i prekrstila ruke preko grudi.

-Ok...-tužno,sam uzdahnula i pogledala u njih dve značajno-Njih trojica su...Begunci.Begunci,kriminalci,ubice,kako hoćete.

.....................................................................
Ni ovaj nastavak nije nešto :/ Trebala sam danas da idem na sistrmatski,ali to se pretvorilo u celodnevni maraton po domu zdravlja.Stvarno mi je žao :/

SweetyEvil