"A mi smo se krili mrakom, ne želeći da iko sazna koliko smo postali potrebni jedno drugome."

Drake's POV

Mili moj Bože. To je bilo blizu. Vrlo blizu. Stajao sam ispred tek zatvorenih vrata kupatila. Ona je bila unutra. Osmotrio sam duž hodnika. Huh. Mein još uvijek nije primijetio da sam izašao. Dobro je. Podigao sam glavu i zagledao se u plafon. Sklopio sam oči i tiho izgovorio molitvu. Završivši, bešumno sam otpuhnuo i natjerao se u onaj profesionalni stav. Kasnije ću razmišljati o zelenookoj fatalnoj jezičari. Jebemti. Ponovo sam osjetio pulsiranje. Žena je imala čelična muda. Odgovorivši mi bez trunke straha. Huh, trebaće mi priprema prije nego se vratim u dvoboj s njom.

Produžio sam duž hodnika i tiho se nakašljao kako bih dao znak Meinu da sam prisutan. On je sjedio u jednoj od fotelja koje su se nalazile ispred mog stola. Ustao je, zakopčao svoj preširoki kaput i pružio mi uljudno desnu ruku. Bože. Možda sam ipak pogriješio. Ovaj čovjek nije bio kriv ni zbog čega. Njime su drugi upravljali. Osjećajući tračak griže savjesti, nasmijao sam se iskreno, rukovao se s njim i ponudio mu mjesto na kojem je već sjedio.

„Nisam te vidio Mc Landon, čini mi se, već pet dana, ne?", počeo je. Prelazio je rukama ujednačenim pokretima po naslonjaču. Tapkao je prstima ritmično. Potom me pogledao. Čekao je moj odgovor. Hmm.

„Vidjeli smo se danas gosp Mein, kada ste saopštavali novonastale promjene. Postoji li neki problem?", pitao sam oprezno naginjući se nad stol, prelazeći na stvar.

On je gledao lijevo – desno po kancelariji, kao da traži nekoga. Onda je pogledao u mene, dugi trenutak zadržao pogled. Jebote. Naježio sam se do korijena kose. Klimnuo je glavom.

„Mogao bi nastati problem, Mc Landon.", rekao je oštrije.

Moj puls se u sekundi povećao. Pokušao sam ostati miran. Primorao sam se da ostanem miran. Dobro je. Uspijeva. Pokušajmo onda drugačije.

„Ne razumijem, g. Mein.", pokušao sam s upitnim pogledom.

On je spojio svoje ruke i nastavio. „Mc Landon, danas se nastavi treba priključiti studentica Braden Prime.", objavio je.

***

Huh. Jebote. Otpuhnuo sam radosno u sebi. On je nastavio.

„Ne znam, kako bih ti ovo rekao, ali moram nekako, ipak. Vidi, moram te zamoliti da budeš malo manje rigorozniji, a da budeš više tolerantniji prema njoj.", rekao je preklinjući me pogledom.

Čekaj malo. Molim? Zašto bih to uradio?

„Zašto bih to uradio, g. Mein ? Nikad nismo stvarali razlike među studentima. Zašto je ovog puta drugačije ?", pitao sam sad već pomalo znatiželjan.

Mein je već gubio živce. Nije navikao da bude predmet ispitivanja. Mogao sam osjetiti njegovu nervozu.

„Mc Landon, ona je kćerka čovjeka koji ima veliki uticaj na rad našeg fakulteta. Molim Vas, ne tražite dublja objašnjenja, jer Vam ih nisam dužan dati. Samo Vas molim da mi izađete u susret. Dakle, hoće li to biti problem?", pitao je zagledavši se u moje lice iščekivajući.

Gledao sam ga. Dugi trenutak. Možda je prošlo i više. Lagano sam klimnuo glavom i potvrdno odgovorio.

„G. Mein, nema problema. Siguran sam da će se gđica Braden Prime uklopiti i više nego dobro. Ne brinite, s moje strane neće biti problema.", odgovorio sam neodređeno.

On se radosno pridigao iz fotelje i gestikulisao rukama pozdrav. Ja sam i dalje sjedio u svojoj stolici. Zavrtio sam se i pogledao kroz prozor. Bože. Imao sam osjećaj da je ovo definitivno jedan od najčudnijih dana. Dakle, Mein hoće da studentici Braden Prime podarim poseban tretman.

Hmm. To će biti zanimljivo. Ili bolje rečeno, čudno. Stari Mein nije imao pojma da je gđica Braden Prime već zaslužila da dobije poseban tretman. Njene zelene oči su me tako zaintrigirale. Nije pokazivala strah. Nije odavala poštovanje.

A još k tome i Meinov zahtjev. Za period koji sam proveo ovdje radeći, nikad nije tražio da napravim ustupak ni prema jednom studentu. Mora da je nešto jako važno kad je Mein podvio rep.

U razmišljanju me prekinula Morena, kucajući na vrata. Ušla je unutra noseći papire u rukama.

„Hej Mc Landon, poslala sam gđicu Braden Prime u tvoju kancelariju. Zar još nije došla?", pitala je s nekim pritajenim strahom u očima.

Pokazao sam joj teatralno rukama na kancelariju u kojoj smo se nalazili samo nas dvoje. I sa blesavim osmijehom na usnama joj se obratio.

„Kao što vidiš. Izgleda da nije."

Ona je promijenila boju. Preblijedila je.

„Da se nije izgubila? O Bože.", panično je počela, hvatajući se za glavu.

Ustao sam iz stolice i prišao joj, pokušavajući je smiriti.

„U redu je, Morena. Vjeruj mi. Ako ne bude došla danas, doći će sutra. Nema problema.", pokušao sam smirenim glasom.

Ona je klimnula i predala mi papire koje je nosila u rukama.

„Dobro onda. Vi znate. Ovo su njeni dokumenti i njena propusnica. To ostaje kod vas. Izvolite. Ugodan dan.", rekla je zatvarajući vrata.

Gledao sam u papire u rukama. Hmm. Dakle, dokumentacija gđice Braden Prime. Pa hajde da vidimo.

***

Pregledavši osnovne informacije o prethodnim studijama, iznenadio sam se. Imala je daleko veće rezultate nego što sam očekivao. Naravno, ne bi bila tako dosjetna kad su u pitanju opaske da nije imala tako visoke psihomotorne vještine. Jezičara. Huh. To me podsjetilo na dotičnu 'zarobljenicu' u mom kupatilu. O Bože.

Imao sam veliku dilemu oko toga. Trebao sam voditi s njom čisto profesionalni razgovor. Barem je tako trebalo biti. A onda je otvorila svoja tako otrovno neodoljiva usta i potvrdila mi da je čula moj bespotrebni monolog. Ovo mi nije trebalo. Jebena konobarica je dovela moj bijes do granice pucanja. Kvragu. Zasrao sam žestoko. Primeova je bila samo na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme.

Ona je naravno to jedva dočekala kako bi mi nos natrljala time. Bez imalo stida, znajući da sam njen profesor, odmjerila me je cijeloga. Bukvalno. To me je napelo do granica izdržljivosti. Njen besramni dodir je izazvao potres. Jebeno podrhtavanje tla. Morao sam ju uhvatiti čvrsto za ruku. Inače bih se srušio. Jebeno me izbacila iz vlastite kože. Potpalila me svojim dodirom.

Ne. Prestani. Vrati se u gabaritne mjere. Ti nisi tip koji dopušta da te uzbirka neka tamo kćerka važnog uticajnog čovjeka. Čak i ako ima najjebozovnije oči koje sam vidio?! Kunem se, taj njen pogled me je sasjekao na pola. Siguran sam da zelenilo njenih očiju su posjedovale samo najotrovnije zmije. Nije li to značilo trenutnu smrt? Jest, zar ne? Zašto sam se onda osjećao tako ogoljenim pred njom. Pred njenim pogledom. Pred očima koje sam želio vidjeti kako izgledaju dok bih se unutar nje žestoko pomjerao.

Auh. Prestani dok nije kasno, naredio sam sebi.nOtići ćeš tamo. Naružićeš je zbog šunjanja po kancelariji, prosućeš joj već jeftinu ispričanu profesorsku priču koja je uključivala čelični neprobojni oklop i gotovo. Riješeno. Stavićeš je na odstojanje i izrecitovati joj njene studentske dužnosti koje je trebala ispoštovati. I to je to. Huh.

Ovako pribran sam i nekako zamalo povjerovao sam sebi. Jer, kao da bi ona imala još nešto što bi me moglo baciti na koljena. Kao da bi mogla uraditi nešto što bi me ponovo moglo uzdrmati.

Ne može uraditi nešto neočekivano. Siguran sam. Ma daj stari. Ideš. S mnogo stečenog, nazovi tako, samopouzdanja sam se uputio ka kupatilu. Imao sam plan. Mala Primeova je gotova. Samo sam joj to trebao staviti do znanja.

***

Elisabeth's POV

Sjedila sam na nekom minijaturnom stoliću podbočena objema rukama o bradu. Dosadno. Previše dosadno.

Gledala sam u njegovu opranu i skoro polusuhu košulju. Auh. Nisam mogla naći peglu. Vjerovatno bih mu se mogla iskupiti ispeglanom čistom košuljom zbog podbadanja. Možda bi i upalilo. Hmm. Pogledala sam ponovo u zatvorena vrata. A joj. Prošlo je mnogo otkako je nestao iza njih. Predugo.

Nisam mislila početi svađu s njim. Stvarno nisam. Ali mi se tako drsko obratio da nisam mogla ostati dužna. Huh. Nisam mogla povjerovati da bi pomislio da bih ga ikad dovela u neku nezgodnu situaciju. Uh.

Tako je pompezno odigrao svoju profesorsku uštogljenu ulogu da sam mu zamalo povjerovala. Ma daj. Pompezan pa još i predivno razgolićen. I htio bi da neko povjeruje u njegov profesorski autoritet. Malo sutra. Hih. Nasmijala sam se zločasto. A joj. Da nije bio takav seronja bio bi pravi slatkiš za smazati.

***

Uspravila sam se kad su se vrata širom otvorila. Moje oči su slično reagovale. Ušao je na vrata u punoj svojoj veličini i stao. Nije ih zatvorio. Skupila sam svoje oči pokušavajući razmotriti situaciju. Vao. Grandiozni ulazak na vrata. Vidi, vidi. Neko je pun istreniranog samopouzdanja. Vjerovatno će mi održati neki vid uštogljenog govora. E pa, vara se ako misli da ću mu to dopustiti.

Podigla sam svoje obrve i napućila usne.

„Što, ovaj put glumimo komediju sa super seronjom u glavnoj ulozi ?", ispalila sam ne razmišljajući.

Počeo je nešto da kaže, međutim, očigledno sam postigla svoj cilj. Poremetila sam mu tok isplaniranih dešavanja. Hah. U tom trenutku sam uživala gledati njegovo lice, dok pokušava potisnuti unutarnji bijes. Izgledao je tako nemoćno bijesan. Teško je disao dok mu se bijela majica pripijala uz prezgodno tijelo. To me je podsjetilo.

„Hej, pogledaj. Uredila sam tvoju košulju. Hoću reći, uklonila sam fleku. Nisam mogla naći peglu, ali hej skoro da je suha. Neće se primje...", prekinula sam sa pričom kad je zatvorio vrata i lijenim korakom prišao mjestu gdje sam bila okačila njegovu tek opranu košulju.

Podigao je ruku kako bi opipao košulju. Gotovo da ju je milovao. O Bože. Klimuo je glavom i pogledao me u oči. Ja sam stajala u mjestu, čekajući.

„Zašto si to uradila ?", pitao me tiho. Skoro nečujno.

Nisam razumijela. Upitno sam skupila svoje obrve. „Šta to, ne razumijem ?", dodala sam iskreno.

Onda se udaljio od košulje i prišao bliže meni.

„Zašto si mi oprala košulju Primeova ?", sada je već glasnije postavio pitanje sa svom svojom arogantnošću.

Gledala sam ga. Gotovo ne vjerujući svojim očima. Kao da sam nešto loše uradila. Bože. Očigledno ga nije boljelo dupe za ljudima koji su činili male stvari kako bi se pokušali ispričati. Sitnice koje su mogle mnogo značiti.

Pošto je izgleda odlučio da nastavi sa svojim kretenskim stavom, nisam vidjela razlog zbog kojeg bih ja pokleknula. Zapravo, pukla sam pred njim.

„Znaš šta. Pomislila sam možda da ti se iskupim što sam se, kako ti to kažeš, prišunjala, iako to nisam radila. Bila sam krenula u potragu za tobom, jer te nije bilo u jebenoj kancelariji. Čula sam tvoje iritirajuće mrmljanje sa strane i krenula u potragu. Pomislila sam da bih možda mogla to ispraviti, ali očigledno da tvoj seratorski nadmeni stav ima problem s mojim pokušajem izvinjenja. Tako da, znaš šta. Zaboravi jebenu košulju i jednostavno...", prišao mi je i uhvatio me za ruke, stiskajući ih.

Pogledao me tako milo u oči da sam pomislila da ću se istopiti. Prinio je moje ruke svojim usnama i poljubio svaku od njih pojedinačno.

„Oprosti. Hvala ti.", rekao je.

Te riječi su odjeknule u mojoj glavi. Pogledala sam ga gotovo luđački.

„Koji je tebi đavo ?", pitala sam gotovo bez glasa. „Gdje se nalazi taj prekidač kojim mijenjaš svoja usrana raspoloženja ?", počinjala sam sa paljbom pitanja.

Nije mi dozvolio da ispalim sljedeće. Ponovo je svoju ruku položio preko mojih usta ne dozvoljavajući mi da kažem bilo šta. Pogledala sam ga ubojitim pogledom.

„Smiri se. Dopusti mi da kažem nešto. Trebalo bi da me poslušaš, nisam li ja tvoj profesor?", rekao je, međutim, oslobodivši svoje ruke iz njegovih, oslobodila sam svoja usta njegovih prepreka i uperila prst prema njemu.

„Nemoj mi počinjati sa svojim profesorskim sranjima.", pokušala sam da djelujem bijesno.

On je podigao ruke kao da se brani. To je značilo predaju, zar ne? Dobro. Mogla bih se pomiriti s njegovom predajom. Prekrstila sam ruke i obratila mu se.

„Izvoli, slušam te.", rekla sam mu s visoka.

On je na to podigao obrvu. I počeo.

„Znam da je ovo neka luđačka okolnost koja se desila, ali, kako god, ne možemo je promijeniti. Počeli smo nekako nezgrapno. Dozvoli mi da popravim stvari.", rekao je milozvučno.

Ma daj. Mora da se šali.

„Pih. Ti si imao planirani razvoj stvari, stari. Nemoj misliti da te nisam prokužila. U čemu je onda fora?", rekla sam. On je nastavio.

„Dobro, u redu. Možda i jesam imao nešto od toga planirano.", zastao je. Pogledala sam ga. I čekala da nastavi.

„Ali ?!", dodala sam. Nasmijao se i prišao bliže.

"Ali si me presjekla u svemu tome svojom neizostavnom opaskom. U trenutku sam zaboravio sve što sam planirao. Sjebala si me Primeova. Osim toga, gđice Braden Prime, dekan me zamolio da vam podarim poseban tretman.", rekao je ponosno.

Namrštila sam se na te riječi. On se nasmijao. „Iznenađena ?", pitao je. 

I dalje sam ga gledala namršteno. „Nikad nisam imala poseban tretman od strane profesora. Mada mi je ovo do sad dalo jasan uvid u ono što ste htjeli da kažete.", dobacila sam.

On je prišao i stao ispred mene. Bila sam gotovo prislonjena na vrata. Podigao je svoje ruke na njih i ogradio me sa obje strane. Približio je svoje lice mome. Nasmijao se. O Bože. Mogla sam osjetiti njegov topao zrak koji je izdisao. Hmm.

„Ni ja nisam nikad davao poseban tretman studenticama.", rekao je tiho, približivši se mome vratu. 

Duboko je udisao, prislonjen tik uz moj vrat. Mogla sam osjetiti prijatnu težinu koja je bila oslonjena na mene. Počeo je polako da spušta svoje ruke niz vrata sve dok nije naišao na izbočinu mog dupeta. Tu ih je položio i tako me privukao bliže sebi.

Podigao je glavu i prislonio svoje čelo uz moje. Stajali smo tako neko vrijeme, udišući jedno drugo. Čekajući da jedno od nas dvoje smogne snage i napravi sljedeći korak koji nije dao nikakve prilike za povratak nazad.

Duboko je udahnuo i objavio, odmaknuvši se i pogledavši me duboko u oči.

„Ovo je novost za mene.", rekao je nabijenim glasom.

Nasmijala sam se iskreno. On mi je odgovorio još većim, vučijim osmijehom. Položila sam ruke na njegova ramena, privlačeći ga bliže. Privukla sam ga na par milimetara udaljenosti. Osmotrila sam njegovo muževno lice i prešla palcem desne ruke preko njegove donje usne.

„Tako je i za mene.", objavila sam gotovo nečujno, prije nego je mojim usnama prvi put poharao 'profesorski' uragan.

***