Посветићу јој песму.

Назваћу је Јелена, Милица, Драгана...

Не! Каква је сад то глупост у мојој глави?

Свако јутро чекам да она се појави,

прелепа девојка мени незнана.

Име твоје ја не знам,

ал' слутим да је лепо као што си ти.

Волео бих некад назвати те љубави,

јер непрестано о теби сањам.

Нема имена којим бих те могао назвати,

јер лепота твоја не познаје границе,

јер најлепша на свету си ти,

јер прелепо је твоје лице.

Сјајем из очију улепшаваш ми дан.

Сваки пут кад сретнем те,

уштинем се да се уверим да није сан

и цео дан будан сањам те.

Зашто си тако идеална у сећању мом?

И зашто о теби пишем?

Питам се како бих изгледао у загрљају твом,

кад при помисли на тебе,

за трен престанем да дишем.

Знам да ниси илузија!

Срећемо се често.

Да се упознамо треба ми магија,

хтео бих да ти кажем нешто.

Нешто много лепо, што од себе скривам,

да нико не чује уста затварам,

по цео дан тебе дозивам,

Иако ти име не знам.