Kada sam se probudio, Sunce je već uveliko bilo na nebu. Roletne su bile podignute, a Sandra nije bila u krevetu. Njena strana kreveta je bila prekrivena izgužvanim čaršavom. Ustao sam i obukao se. Kada sam provirio kroz vrata, ona je spremala doručak.

- Ljubavi! Ustao si u pravi čas.

- Baš me boli glava.

- Tako je to kad preteraš sa pićem. Sedi.

Seo sam, i nakon par trenutaka, ispred mene su stajala pečena jaja i slanina. Još uvek mamuran, mogao sam osetiti njihov miris. Ali, ona mi nije dala da osetim i ukus. Čim je sela preko puta mene, gledala me je neko vreme i onda me je upitala.

- Možeš li mi sada reći gde si bio juče?

U istom trenu mi je jelo zastalo u grlu. Stišalo se zveckanje viljuške i noža, a ja sam pokušavao da pronađem pravi odgovor. Kao da mi je bilo krivo zbog onog juče.

- Išao sam do Dena.

- Šta si?

- Išao sam do Dena.

- Da li si ti sišao sa uma? Ta tvoja ljubomora je prevršila sve granice.

- Smiri se i pusti me da dovršim doručak. Taj mangup te neće uznemiravati više.

- Ti stvarno nisi normalan!

- Dođavola! Ne mogu ni da doručkujem. Vidimo se.

- Opet ideš!-uporno je vikala za mnom. Nije htela da me pusti na miru. Nisam joj odgovorio, već sam samo zalupio vrata.

Našao sam se na ulici, koja je vrvela od automobila i ljudi. To jutro je u Bostonu bilo nekako čudno. I kao da se to očekivalo s obzirom da mi je dan počeo katastrofalno. Zaboravio sam da imam auto i krenuo pešaka niz ulicu. Šetao sam dosta dugo zamišljenog i ozbiljnog lica, i nisam primetio da mi prijatelj ide u susret.

- Roberte!- uzvikuo je Tom. Podigao sam glavu i na brzinu ga osmotrio.

- Tome. Otkud ti?

- A imam nekog posla, vidiš da pravim ubrzane korake, haha.

- Nisam primetio.

- Šta je bilo?

- Mah, opet smo se svađali.

- Opet?

- Da.

- Roberte, čuvaj je. Ispravi stvari, vi ste stvoreni jedno za drugo.

- Znam, znam...

- Hoćemo na piće?

- Što da ne.

I tako smo otišli na piće u kafić na uglu ulice. Oživeli smo priče, i na kratko sam osetio da su mi problemi nestali. Razgovor se prilično odužio...

- Eh, moram krenuti.- rekao mi je, osetivši žar u srcu.

- Pa dobro, i ja moram polako kući.

- Reši to što pre i budi mi dobro.- rekao mi je, potapšavši me po ramenu. Rastao sam se sa njim i zaputio se ka stanu. Kada sam se približio, nisam ni bio svestan da me ona posmatra na prozoru. A onda je otvorila vrata.

- Moramo ozbiljno da porazgovaramo.- ljutnja je izbijala iz njenog glasa.

- Dobro.- samo sam slegao ramenima.

Nakon par minuta, stajali smo jedno naspram drugog i mogao sam videti da je u njenom srcu poslednje zrno nade. Oči su nam lutale po obrazima, usnama, obrazima... A onda sam čuo nešto što je promenilo naš odnos. Zauvek.

- Roberte, dugo sam razmišljala.

- Šta hoćeš time da kažeš?

- Ne mogu više. Sve se promenilo. Više nije isto.

- Sandra, uopšte te ne razumem.

- Sada je gotovo, Roberte. Moram te napustiti.

- Molim te, razmisli...- pokušao sam da izvučem malo zrno ljubavi iz vatre.

- Gotovo je.

I onda je odjurila u sobu, i vratila se sa koferom.

- Idem kod mame. Nemoj me tražiti više. Dok se ne promeniš...

Ostao sam sam. Nisam očekivao da je mogu izgubiti nakon toliko godina. A samo sam hteo da je zaštitim, razumete me? A tog podneva je sve bilo nestalo. Mogao sam da čujem zvuk motora taksija, koji je pozvala. Svaki trag joj se izgubio tada. Srce mi je puklo. U šta sam se pretvorio? Čudovište? Nisam znao ništa. Nisam osećao ništa. Jedina uteha mi je Viski. Čaša se praznila toliko puta. Bio sam izgubljen u dubini tuge i tišine. Više ništa nije moglo ga mi se izvuče iz usta. Sunce je počelo da se zavlači iza oblaka. Tama je stigla tog dana i činilo mi se da nikad neće prestati...